Kineska tradicionalna medicina

Tradicionalna kineska medicina (TKM) ima istoriju dugu oko 5.000 godina. Prvi pisani podaci potiču iz vremena dinastije Han (206-220 n.e). Reč je o čuvenoj knjizi Huang Di Nei Jinga, Kanon o unutrašnjem žutog cara, na čijim postulatima se i danas zasnivaju učenja tradicionalnog načina lečenja. Tokom g vremena, TKM se razvila u jedinstven i integralni medicinski sistem. Zbog visoke efektivnosti i mogućnosti prevencije oboljenja, ima ravnopravno mesto sa zapadnom konvencionalnom medicinom u kineskom sistemu javne zdravstvene zaštite, ali se isto tako sa veoma velikim uspehom primenjuje u zemljama širom sveta.

Kineska medicina je spoj primene brojnih tehnika i teorijskih postavki čiji su koreni u drevnoj kineskoj filozofiji – taoizmu u kome je veoma bitna usklađenost čoveka sa prirodom. Postoji verovanje da je čovek nalik mikrokosmosu u okviru makrokosmosa i da su procesi koji se dešavaju u našem telu nerazdvojivi i pod uticajem istih sila koje vladaju Univerzumom. Zato je važno uskladiti svoj način života, ishrane, ponašanja sa godišnjim dobima. Takodje, smatra se da svaki čovek raspolaže samoisceljujućom snagom, koju je potrebno osloboditi, odnosno usmeriti.

Osnovne oblasti kineske tradicionalne medicine su: akupunktura i moksibustija, fitoterapija, tuina (masaža), dijetologija kao i vežbanje (ći gong je jedna od mogućnosti)

Akupunktura i moksibustija danas su najpoznatije i najčešće primenjivane. Akupunkturu je od 1978. godine službeno priznala i Svetska zdravstvena organizacije. U etimološkom smislu naziv akupunktura potiče od latinskih reci acus - igla i punctura - ubod. Godine 1972, Svetska zdravstvena organizacija definisala je listu od 43 oboljenja kod kojih se postiže efikasnost u lečenju akupunkturom. Posle 40 godina ta lista je proširena i danas postoji više od 300 indikacija kada se ona može primeniti.

Akupunktura se uspešno primenjuje kod bolesti respiratornog, digestivnog, ginekološkog, neuromišićnog sistema (neurogena bešika, interkostalna neuralgija, cervikobrahijalni sindrom, išijas (lumbosakralni sindrom), smrznuto rame, akutni kolitis, hronični kolitis, konstipacija (zatvor), dijareja (proliv), obična prehlada, akutna upala krajnika, akutni bronhitis, astma...)

Akupunktura se ne sprovodi kod: veoma starih i iscrpljenih osoba, akutnog pijanstva, akutnog trovanja, kod otvorenih rana i povreda…

Kineska fitoterapija (upotreba bilja) značajan je deo kineske tradicionalne medicine.

U zvaničnoj kineskoj Materi Medici postoji više od 6.500 registrovanih lekova, a smatra se da je u aktivnoj upotrebi oko 500 vrsta. Lekar nakon pregleda pulsa, jezika i razgovora s pacijentom, obično prepiše mešavinu biljaka prema potrebnoj medicinskoj recepturi (formuli leka). Biljke se kuvaju najpre u bolnicama ili klinikama, ali kako je kod Kineza posvećenost sopstvenom izlečenju bitna (i sve je energija), smatra se da je uspešnost leka veća ako ga pacijent sam sprema kod kuće. Postoje klasične recepture koje čine osnovu prepisivanja leka, a zavisno od pacijenta određene biljke se dodaju ili oduzimaju. Pravilne doze biljaka su ono što čini tajnu uspešnog prepisivanja leka, ali se biljni preparati mogu naći u apotekama u obliku tableta, kapsula, tinktura, praškova...

Dijetologija je prepisivanje određenog načina ishrane (koje namirnice izbegavati, a koje konzumirati, kako ih pripremiti) prema konstituciji pacijenta i nakon pregleda i uspostavljene dijagnoze. Ali ono što je mnogo značajnije, Kinezi dosta dovode u vezu spoljašnje kretanje jina i janga sa promenama u našem telu, na primer, smenom godišnjih doba. Postati ih svestan i živeti u skladu s njima, jedno je od načela preventive bolesti.

Ći gong je drevna kineska veština gde se skladom pokreta i disanja postiže balans uma i tela. Vežbanjem ći gonga poboljšava se fizička kondicija tela, imunitet, a vežbe ujedno pokazuju dobre rezultate u tretiranju visokog krvnog pritiska, anksioznosti, depresivnosti, stanja hroničnog umora, bolova u različitim delovima tela... Veoma je popularan u Kini i deo je kulturne baštine.

Tuina je vrsta kineske masaže, gde se tačno utvrđenim pokretima (manuelnim pritiskom) stimulišu meridijani, akupunkturne tačke većih i manjih mišićnih grupa. Time se uklanja zastoj i uspostavlja neometani protok ćija.

Pomoćne tehnike kineske tradicionalne medicine  (kupiranje, gvaša, moksibustija)  imaju za cilj uklanjanje uzroka već nastalog oboljenja, ali prvenstveno se koriste za prevenciju. U novije  vreme, jako je rasprostranjena njihova upotreba u tretmanima lepote. 

Kupiranje (tretman čašama) je drevna tehnika koja se u različitim formama javljala među mnogim nacijama. U Kini se ova tehnika primenjuje hiljadama godina. To je jednostavna i efikasna terapeutska tehnika koja se koristi sama ili u kombinaciji sa akupunkturom, moksibustijom, čašama ili biljem.  Postavljenjem  čaša na određene akupunkturne tačke, kao i pomeranjem čaša duž meridijana tela, određenog pravca i brzine, dovodi se do uspostavljanja neometanog protoka ćija i krvi kroz telo. Takođe dovodi i do uklanjanja tzv. “šest patoloških faktora”: hladnoće, toplote, vreline, vetra, suvoće, vlage.

Gvaša (guasha) je tretman koji se može raditi zajedno ili odvojeno od ostalih tehnika kineske tradicionalne medicine. Gva (gua-) se odnosi na pokret prevlačenja po koži, ša (sha) na pojavu crvenkastih, tačkastih promena na koži nakon izvođenja tretmana. Na Istoku je  poznat i kao tretman lepote zbog neverovatnih rezultata koje donosi kod sprečavanja i lečenja znakova starenja kao što su: bore, tamni krugovi oko očiju, nadutost lica, gubljenje tonusa kože…

Pored efekata koje donosi na nivou tela, kao što su otklanjanje stagnacije u protoku ćija i krvi, smanjenje bolova i otklanjanja toksina, tehnika je poznata i kao prirodno zatezanje lica.

Posle uzrasta od 20 godina, organizam žene proizvodi oko 1% manje kolagena u koži svake godine tako da koža starenjem postaje tanja  i krhka.

Tehnika gvaše aktivira više nivoa: fasciju mišića leđa, lica, mišiće i različite slojeve kože, limfnih sudova, vezivnih tkiva i tetiva, što naročito ima uticaj rezultat kod podmlađivanja kože.

Rezultati su vidljivi već posle prvog tretmana:

-skoro trenutan osećaj opuštenosti, nestanak bola i umora

- povećavanje lokalne cirkulacije krvi i limfe što doprinosi boljoj cirkulaciji celog organizma

-poboljšanje imuniteta i povećanje odbrambenih snaga organizma,

a u tretmanima lepote naročito:

-smanjuju se  akne, rozacea i brazde na koži,
-sa ponovljenim tretmanima mogu se znatno smanjiti bore,
-usporava se formiranje kesica  i tamnih krugova ispod očiju,
-postiže se sjaj i sveži izgled lica
-smanjuju se staračke pege i promena boje kože
-gvaša olakšava odvod limfne tečnosti iz lica i vrata

Efekat podmlađivanja se postiže aktivacijom fibroblasta što dovodi do pojačane produkcije kolagena i elastina.

Moksibustija je oblik toplotne terapije u kineskoj medicini, gde se zagrevanjem određenih akupunkturnih tačaka i meridijana  utiče i na zagrevanje i jačanje ćija (vitalne energije) celog tela. Ovim postupkom se slabe i odstranjuju patogeni faktori iz našeg tela.

Štapići mokse su napravljeni od mlevene pa presovane pelinove vune. Pelin (Artemisia vulgaris) se pokazao kao najbolja trava čije ravnomerno sagorevanje oslobadja suvu toplotu ujednačene temperature i na taj način omogućava preciznu terapijsku dozu.
Najpoznatija je upotreba mokse na akupunkturnoj tački ST 36, Su Zan Li , što doprinosi jačanju imuniteta i poboljšanju rada digestivnog, respiratornog, ginekološkog sistema…

Meridijani  su kanali  ili putanje kojima ći energija (elektromagnetna energija, prirodna energija) kruži ljudskim telom i za 24 sata napravi jedan krug. Dele se na regularne i ekstra kanale. Povezani su sa unutrašnjim organima.

Ći (Qi, 气) označava energiju koja ispunjava ceo Univerzum. Kod čoveka, pojam ćija podrazumeva vitalnu energiju koja kruži telom po  definisanim putanjama, tj.  meridijanima  (akupunkturnim kanalima), snabdeva vitalnom energijom sve delove našeg tela i drži ih u balansu potrebnom za održavanje zdravlja.